Kada kažem: „članska karta“, na šta prvo pomisliš?

Realnost je da spadamo u generacije srećnika koji već godinama mogu sve što im je potrebno  od sadržaja iz raznih oblasti nauke i književnosti, svakodnevnog života, da nađu na virtualnoj komunikacijskoj platformi zvanoj internet. I zaista, nikada ne bih mogla da kažem da je to nešto loše. Naprotiv, mislim da smo blagosloveni time, jer na taj način o mnogo čemu nauče i oni koji nisu planirali da znaju nešto o određenim temama. Ipak, postoji kao i uvek i „druga strana medalje“. Tako smo kontakte uživo i prava prijateljstva zamenili Facebook prijateljstvima, ljude koje srećemo na ulici ne prepoznajemo zbog aplikacija sa filterima, a o književnim delima i piscima saznajemo iz citata.

Sa moje tačke gledišta nikada više citata iz književnih dela nije bilo poznato ljudima i nikada više pogrešno potpisanih imena autora ispod citiranih reči. Ono što mi je u pojedinim momentima frustrirajuća činjenica, jer sam i pasionirani čitalac i pisac i lektor, je to što 99% onih koji navode citate, npr. Selimovića i Andrića, pa i pesnike, recimo, Miku Antića, nikada nisu pročitali celo delo (pesmu), već čitajući par redova iščupanih iz konteksta stvaraju sebi osećaj da poznaju nečiji književni opus.

Dva citata iz Selimovićevih romana „Tvrđava“ ili „Derviš i smrt“, ne znače da smo uspeli da procenimo vrednost dela, kao ni da smo upoznati sa „opusom“ jednog pisca. Onima koji su znatiželjni, za tren su dostupni celi romani u PDF formatu na istom tom internetu, pa je čitanje na računaru, tabletu ili telefonu postalo normalno kao reći nekome „dobar dan“(ako je i to još uvek normalno). Deca nam čitaju prepričane lektire, dolaze do kraja školovanja, a da nisu ostvarili fizički kontakt sa knjigom koja je bila deo obavezne lektire.

Najređa preživela vrsta među nama su oni koji se potrude da fizički dođu do knjige i pročitaju je. Svi ostali načini su lakši i dostupniji i to je naša realnost.

E ta najmanja skupina ljudi, koja još uvek nije odustala od knjiga u njihovoj izvornoj formi, su oni ljudi koji najiskrenije vole književnost, vole knjige, vole osećaj držanja tih korica ispunjenih mislima autora u rukama, vole miris papira starih, antikvarnih knjiga, ali i onih tek izašlih iz štamparija.

Pre par meseci, kada se moja sestra vratila sa „razvijenog“ zapada, rekla mi je da u tom švajcarskom gradiću nije naišla ni na jednu knjižaru, a da ne može da se seti da li je videla i neku novinarnicu. Po kafeterijama su svima dostupni tableti na kojima se može čitati dnevna i nedeljna štampa putem aplikacija, a onda verovatno i proguglati bilo koji sadržaj koji nas interesuje.  Uplašena se pitam mesecima da li nas to sve čeka i da li je moguće da nestaju knjige?

Da li je toliko malo nas koji volimo da sednemo sa knjigom u ruci i zaboravimo na tehnologiju?

Pisanje je, sa druge strane, kao zanat onih talentovanih i onih naučenih ostalo očuvano. Hvala Bogu! Ipak, najveći broj novih pisaca svoje čitaoce nađe upravo na internetu, a ne u knjižari, a knjige se kupuju „online“.

Ali da li je dobro zaboraviti na knjige, knjižare, zaboraviti na biblioteke u domovima? Nekada sam verovala da dom nije dom bez „kućne biblioteke“, a i da ljubitelj knjige nije onaj bez „članske karte“ u biblioteci.

Danas je previše članskih karata – ali, na žalost, NE iz biblioteka, previše je citata bez književnog dela, konteksta i autora, previše knjiga bez hartije, previše filtera za šminkanje ljudske prirode bez čoveka ili žene, previše druženja bez bliskosti, previše udvaranja bez originalnosti, jer se i to svelo na ukradene citate koji dobro zvuče i služe svrsi.

I nema načina vratiti vreme u ono kada se polaskom u školu prvo odlazilo sa učiteljem ili učiteljicom u biblioteku i dobijala članska karta, kada si za broj pročitanih knjiga u biblioteci dobijao pohvale, kada si jedan dan mesečno „radio“ u školskoj biblioteci, kada se reckalo koliko je iz kog odeljenja ko iznajmio knjiga i kada se pazilo na dvonedeljni rok za vraćanje knjiga. Danas, o članskim kartama u bibliotekama govore „oni“ što svoje knjige nisu vratili decenijama i to je tužna istina današnjice.

Kao roditelj i kao neko ko se bavi rečima, mogu jedino da apelujem na one koji, kao ja, još uvek nisu odustali. Budite primer drugima i budite primer svojoj deci: iznajmite knjigu iz biblioteke, kupite knjigu, idite u park, sedite u kafić i čitajte. Budite „cool“ bez filtera! Priključite se na sebe umesto na „app“.

„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.“ ( ime autora ćete najbrže pronaći putem internet pretraživača J )